Споменица

НА БРАНИКУ ПАМЋЕЊА: ЂОРЂЕ  МИХАИЛОВИЋ, ВЕЧНИ ЧУВАР СРПСКОГ РАТНИЧКОГ ГРОБЉА У СОЛУНУ
Последњи јунак Великог рата
Ни сада, када се ближи шездесета годишњица његове службе, он не скида униформу Српске војске. Иако званично у пензији, и сада долази свакога дана да помогне своме наследнику. И данас бди на хумкама и успоменом на највеће хероје које су Срби имали у својој нововековној историји. Тако, увек са њима, постао је један од њих. Сваки сусрет са Ђорђем Михаиловићем, па и овај недавни, отвара исто питање: а ми, потомци, ко смо ми? Знамо ли и јесмо ли достојни?

Пише: Мишо Вујовић

У мају је загазио у десету деценију живота. Године су му одузеле снагу, вуку га повијеног ка земљи, хода помоћу штапа, али када се спусти у костурницу, међу дивове, у победничком походу заувек остале на вратима отаџбине, као подмлађен, доживљава препород. Враћају му се надахнуће и енергичност. Постаје онај стари чувар светих хумки, неуморан и предан у обављању свог узвишеног позива.
Сваки сусрет са Ђорђем  Михаиловићем у човеку отвара многа питања о смислу савременог живота, односа и преокупације свакодневним тривијалностима. Борба за преживљавање често нас хвата неспремне да поклонимо мало пажње људима који свакодневно промичу поред нас, да неким осмехом и лепом речју разбијемо тмурне облаке или олују у нечијој души. Сусрет са сенкама наших предака, палих за најузвишенији идеал – одбрану отаџбине, помера и руши многе савремене конвенције и наметнуте норме односа међу људима. Зејтинлик је идеално место да човек мало преиспита сопствену гордост, обично еуфемистички упаковану у аутономију личности.
Уз поклоњење тим дивовима трајно настањеним у туђој земљи, палим у јуришима да ослободе отаџбину, сви одлазимо испуњени тихим поносом, испраћени топлим речима и сазнањима о многим званично прећутаним истинама. Одлазимо богатији за овог колоса, који је својим немерљивим делом задужио цео српски народ.
Приповеда у живим сликама и време враћа уназад. Скоро да нема обележене нише (преграде) а да Ђорђе не зна из ког је места солунац чији су посмртни остаци ту, из које је јединице, колико је имао година, где је погинуо. Након уласка у костурницу, изнад које се налази војничка црква, са старог касетофона пушта химну солунских ратника „Тамо далеко”. Топли и сетни звуци пуне уске и хладне мермерне ходнике у којима је вечни спокој нашло 8.000 ратника, заједно са сахрањенима на гробљу којим је окружена костурница. (Република Грчка је ово земљиште бесплатно уступила српској држави на трајно коришћење.)
Званично је у пензији, али свакодневно дође да помогне свом наследнику. Унутра, у костурници, ништа се није променило. Венци званичника чувају се деценијама, плакете, трофеји, дарови, фотографије храбрих учесника минулих ратова. Неке је морао да склони. Али само из видокруга, јер су и даље ту, само мало заклоњени. „За мене су они јунаци. А политика нека их зове како хоће”, категоричан је Ђорђе, убеђен да за његовог живота овај пренатрпани декор јединственог српског простора, без политичких и граничних међа, нико неће мењати. Од великих војвода, Степе, Живојина, Петра, Путника, генерала Штурма, мајора Гавриловића, војводе Вука, песника Милутина Бојића и Војислава Илића Млађег, до учесника најновијих ратова, сви су ту. Они који су стварали Југославију и они који су бранили од последица распада те неприродне творевине.

С МОНАШКОМ ПОСВЕЋЕНОШЋУ

Ђорђе  Михаиловић је чувар Српског војничког гробља у Солуну, званично од шездесете године прошлог века, незванично цео живот. Ту је стигао као беба са оцем Ђуром, који је наследио првог чувара гробља, свог оца, солунског ратника Сава  Михаиловића. Саво  Михаиловић, добровољац из Грбља – Бока Которска (обавезно нагласи Ђорђе), по окончању рата добија задужење да са својом јединицом ексхумира пуковска гробља дуж линије фронта.
Сава је наследио син, Ђуро  Михаиловић, оженивши Гркињу са којом је, осим посинка Ђорђа, имао још три биолошка сина. Међутим, Ђорђе је био његов верни пратилац и помоћник од малена, знао је да посетиоце по презимену одведе до сваке хумке, исприча судбину сваког ратника сахрањеног под овим топлим братским небом. Ђуро је, одлазећи у пензију, 1960. године затражио од надлежних да га замени Ђорђе, у то време његова десна рука.
Оно што није забележено у филму и монографији, рађеним поводом 90. годишњице пробоја Солунског фронта, за све време снимања, укупно десетак дана, нисам успео да Ђорђа  Михаиловића убедим да оде са нама на ручак. Ни на тренутак у летњем периоду није напуштао своје радно место. Као монах исповедник, од јутра до сумрака сачекивао је и испраћао групе. Предаха није имао ни када оду. Тада би се деда Ђоле латио баштенског алата, маказа, грабуља и, као борбени поредак, сређивао хумке ратника који су воздигли Србију до неслућених висина.
„Сада је сезона и овде не сме нико да наиђе на затворена врата”, био је неумољив.
Још пре тридесетак година, због његове готово монашке посвећености послу, осетио сам потребу да му се одужим на неки начин. Монографија Чувар светих хумки, са истоименим филмом, настала пре десет година поводом 90. годишњице пробоја Солунског фронта, само је мали пазл у великом мозаику овог скромног човека, који је овде дочекао и испратио најзначајније људе и државнике земље настале управо на жртви оних над чијим хумкама бди Ђорђе  Михаиловић.
„Доста тога је прећутано у историји. Савезници су писали како је њима одговарало, и то је лажна историја. Они од почетка, 1915, када су запосели линије Солунског фронта, нису напредовали ни један метар. Поседовали су артиљерију, 1.900 топова, моћно наоружање, ситу и опремљену војску. Солунски фронт је померен тек када су дошли Срби са Крфа 1916. године. Рат је могао да се заврши после освајања Кајмакчалана и пада Битоља, али су наредили да се стане”, прича времешни Ђорђе.
Ту је главну улогу одиграо војвода Живојин Мишић. Он је из Струганика код Мионице, Ваљево, али је и он Црногорац, његови су Каљевићи из околине Жабљака, село Тепца. Он је одлучио да са пешадијом крене на Кајмакчалан, где непријатељ, због конфигурације терена и висине, није имао озбиљнију концентрацију артиљерије. Данас званична историја пише да су савезници пробили Солунски фронт. Тачно је да је савезничка артиљерија деловала од Бугарске до албанске границе, али је српска пешадија на бајонет пробила фронт и стигла до Битоља. Те 1916. године, у јесен, погинуо је пуковник Војин Поповић, познатији као Војвода Вук, вођа четника.
„Ја знам шта се догађало”, објашњава Ђорђе. „Разговарао сам годинама са солунцима који су долазили да обиђу своје ратне другове. Сви су носили униформе – Србијанци шајкаче, Херцеговци и Црногорци капе црногорске, Личани оне своје личке. Последњи солунац, др Наум Ђорђевић, живео је до пре осам година. Умро је у 102. години. Он је један од преживелих 1.300 каплара.”

КАД БОГ ОДРЕДИ

Мисли чисте и бистре као љубав према палим саборцима његовог деде, Сава  Михаиловића, солунског ратника. Понавља да наши историчари морају презентовати, у правом светлу, шта се догађало на Солунском фронту. То је њихова обавеза према поколењима.
„Историја каже: погинуло милион и седамсто хиљада Југословена, а то су, уствари, све били Срби”, категоричан је Ђорђе.
Води нас да нам покаже где су похрањени остаци пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, мајора Вуловића и Живка Малобабића, осуђених на Солунском процесу 1917. и стрељаних, сахрањених као НН лица на другом крају Солуна, касније, под истим ознакама, пренетих у спомен костурницу.
„Мени је отац рекао да је Апис донет и стављен у одељак 5027, мајор Вуловић у следећи 5028, до њега Малобабић у 5029. Сада хоће да преносе Аписове кости и да га рехабилитују. Да му подигну споменик. Зашто? Мислим да он треба да остане ту. Тако је Бог хтео, јер су и његове руке много крваве”, убеђен је деда Ђорђе.
Док разговарамо, прилази омања група младих људи са децом. Из Горњег су Милановца.
„Шумадијска дивизија”, констатује деда Ђорђе, и пита: „Како се презивате?”
„Ђукановић”, одговарају у глас.
„Ви сте из Црне Горе?!”
„Пореклом”, одговарају у глас.
„Више од пола Србије је пореклом из Црне Горе. У костурници су сахрањена два Ђукановића”, показује деда Ђорђе.
Млада жена пита има ли неки Мартиновић на гробљу?
„Мајка је од Мартиновића”, рече, „То ми је ујчевина.”
„И то су Црногорци, из Бајица. Ујчевина краља Николе”, као из топа узврати Ђорђе. „Већина су овде са црногорским презименима. И сад Мило Ђукановић тврди није Србин. Нека дође овде и пред овим светим гробовима то каже. Нека дође да чује своју историју. Он не зна или не жели да зна. Како може да каже да није Србин? Од скоро 8.000 сахрањених, више од 50 одсто су презимена из Црне Горе”, прекорно ће Ђорђе. „Овде је сахрањен капетан Бошко Булатовић, деда министра војног, Павла Булатовића. Причао сам са Павлом и он ми је рекао да само из његовог корена има 2.500 Булатовића, расутих свуда. Има Петровића, Радовића из Мораче, Бојовића из Андријевице, Вукотића са Чева...”
Ђорђе ни данас не скида униформу. Рођен је у Грчкој за време Краљевине Југославије. Службовао је у време СФРЈ, СРЈ, Србије и Црне Горе и сада Републике Србије. Неће далеко. Биће са солунцима у векове векова. И тамо негде далеко у непрегледном пространству вечности где су умукнули давно ратови и топови, где лимун жут непрестано цвета...
„Али када то одреди Бог!” – каже, пратећи нас до самог излаза и подсећајући да на прославу не смемо закаснити. Сто година великог јубилеја, сто година од завршетка Великог рата, сто година он најузвишенијег тренутка у новијој историји српског народа.
Данас је Ђорђе једина жива везе са тим временом. Стоји још непоколебљив на бранику памћења и својом преданошћу свакодневно одаје почаст овим дивовима, који прославише свој народ. Можемо слободно рећи – Ђорђе  Михаиловић је уписан као последњи живи јунак Великог рата! А ми, потомци, ко смо ми? Είμαστε άξιοι? (Да ли смо достојни?)

***

Смрт из новина
Последњих година Ђорђа Михаиловића медији су сахрањивали више пута. Пре две године тешко се разболео и предвиђања нису била оптимистична. Неко је јавио да се деда Ђорђе упокојио. Из Министарства одбране Србије захтевано је да се његово тело до даљњег држи у хладњачи, да би се организовала сахрана достојна његовог живота и дела. Конзулату су дате инструкције да припреме гробно место у ком су сахрањени Саво и Ђуро  Михаиловић. Ту ће и Ђорђе. Међутим, Ђорђе  Михаиловић још има да служи хумкама светих ратника српских.